Allan Griff, inženjer kemije, kolumnista za PlasticsToday i samozvani realista, naišao je na članak u MIT News-u prožet naučnim neistinama.On dijeli svoja razmišljanja.
MIT News mi je poslao izvještaj o istraživanju koje uključuje zeolite, porozne minerale koji se koriste za proizvodnju propana od otpadnih (recikliranih) poliolefina sa kobaltnim katalizatorom.Bio sam iznenađen koliko je članak bio naučno pogrešan i obmanjujući, posebno s obzirom na njegovo porijeklo na MIT-u.
Porozni zeoliti su dobro poznati.Ako istraživači mogu da iskoriste veličinu svojih pora za proizvodnju 3-ugljičnih molekula (propana), to je vrijedno vijesti.Ali postavlja se pitanje koliko 1-ugljika (metana) i 2-ugljika (etana) prolaze i šta radite s njima.
Članak također implicira da su poliolefini koji se mogu reciklirati beskorisni zagađivači, što je pogrešno jer nisu toksični u svom normalnom čvrstom obliku – vrlo jake CC veze, dugi lanci, niska reaktivnost.Više bih se brinuo o toksičnosti kobalta nego plastike.
Toksičnost čvrste plastike je popularna slika zasnovana na ljudskoj potrebi da se odupre nauci kako bismo mogli vjerovati u nemoguće, što seže u udobnost djetinjstva kada se ništa ne može objasniti.
Članak miješa PET i PE i uključuje crtež (iznad) boce sode, koja je napravljena od PET-a, kemijski vrlo različitog od poliolefina i već vrijedno recikliranog.Nije nevažno, jer se sviđa ljudima koji vide puno plastičnih boca i misle da je svaka plastika štetna.
Crtež je također pogrešan jer prikazuje dovod prstenaste (aromatične) plastike i proizvodnju propilena, a ne propana.Propilen je možda vredniji od propana i ne treba mu dodati vodonik.Na crtežu je prikazana i proizvodnja metana, koji nije poželjan, posebno u vazduhu.
U članku se navodi da su ekonomske mogućnosti proizvodnje i prodaje propana obećavajuće, ali autori ne daju ni podatke o ulaganjima, ni o radu, ni o prodaji/cijeni.I nema ništa o energetskim potrebama u kilovat-satima, što bi proces moglo učiniti manje atraktivnim za mnoge ljude koji misle na životnu sredinu.Morate prekinuti mnogo tih jakih CC veza da biste prekinuli polimerni lanac, osnovni nedostatak u mnogo naprednom/hemijskom recikliranju, osim neke pirolize.
Na kraju, ili zapravo prvo, članak se poziva na popularnu sliku plastike kod ljudi (i riba), zanemarujući nemogućnost probave ili cirkulacije.Čestice su prevelike da prodru kroz zid crijeva i zatim cirkuliraju kroz mrežu kapilara.I koliko je važno, kako često kažem.Odbačene riblje mreže mogu biti štetne za vodena bića, ali isto tako i hvatanje ribe i njihovo jedenje.
Ipak, mnogi ljudi i dalje žele vjerovati da je mikroplastika u nama kako bi podržala njihovu potrebu da se odupru nauci, koja ih lišava udobnosti čuda.Brzo označavaju plastiku otrovnom jer je:
● neprirodno (ali zemljotresi i virusi su prirodni);
●hemikalija (ali sve je napravljeno od hemikalija, uključujući vodu, vazduh i nas);
●promenljivo (ali i vreme i naša tela);
●sintetički (ali i mnogi lijekovi i hrana);
●korporativni (ali korporacije su kreativne i drže niske cijene kada su odgovorno regulirane).
Ono čega se zaista bojimo smo mi sami – humanipulacija.
Ne razmišljaju na ovaj način samo nenaučne mase.Naša vlastita industrija ulaže u napore da zaustavi "zagađenje plastikom", kao i političari koji ispravno vide takvo mitsko razumijevanje kao da radimo ono što birači žele.
Otpad je problem odvojen od zagađenja, a naša industrija plastike može i treba da smanji svoje gubitke.Ali ne zaboravimo da plastika pomaže u smanjenju drugog otpada — hrane, energije, vode — i sprečava rast i infekciju patogena, ali ne uzrokuje ništa.
Plastika je relativno bezopasna, ali ljudi žele da bude loša?Da, i sada možda vidite zašto.
Vrijeme objave: Dec-09-2022